О књизи: година / Немирович-Данченко Василиј Иванович је познати писац, син Малоруса и Јерменке. Рођен 1848; провео детињство у логорском окружењу у Дагестану и Грузији; студирао у Александровском кадетском корпусу у Москви. Крајем 1860-их и почетком 1870-их, живио је на обали Белог мора и Северног леденог океана, што је описао у низу талентованих есеја који су се појавили у „Записима отаџбине” и „Билтену Европе”, а затим објављени у одвојене публикације („Изван арктичког круга“, „Бела мора и Соловки“, „Покрај океана“, „Лапонија и Лапођани“, „На отвореном простору“). Од њих су посебну пажњу привукли „Соловки” као примамљива, крајње идеализована слика јединствене верско-индустријске заједнице. Касније је Немирович-Данченко, водећи живот туристе, објавио читав низ путописних есеја посвећених појединим локалитетима Русије („Дал“ - путовање на југ, „Аваи“ - путовање на Кавказ, „Сељачко краљевство ” - опис необичног живота Валаама, „Каме и Урала”) и страних земаља („По Немачкој и Холандији”, „Есеји о Шпанији” итд.). У свим овим есејима он је фасцинантан приповедач, који даје бриљантне описе природе и живописне карактеристике морала. Слави Немировича-Данченка највише је допринео његова, иако не увек тачна, живописна преписка коју је слао у Новоје време са ратног позоришта 1877-78 (одсечно издање у прерађеном облику, са рестаурацијом места која су војници одбацили). цензура, под насловом „Година рата“). Његова често смело откривајућа преписка из Манџурије током јапанског рата 1904–1905 такође је била веома читљива, штампана. у „Руској речи”. Немирович-Данченко је лично учествовао у пословима на Шипки и код Плевне, у зимском прелазу Балкана и добио је војнички Георгијевски крст. Војни утисци турског похода дали су Немировичу-Данченку материјал за Скобелевову биографију и за романе: „Громна олуја” (1880), „Плевна и Шипка” (1881), „Напред” (1883). Ови романи, као и каснији романи и есеји: „Краљеви размене” (1886), „Закулис” (1886), „Монах” (1889), „Породица Богатира” (1890), „Под звоном звона” ( 1896), „Вучја гозба“ (1897), „Масовне гробнице“ (1907), „Весела, храбра, снажна. Из хронике ослободилачког покрета“ (1907), „Вечна памјат! Из Хроника ослободилачког покрета“ (1907) и др. – одликују се занимљивим заплетом и бриљантношћу приказа, али ауторова ватрена машта понекад наводи аутора на ризичне ефекте и недостатак веродостојности. Много уметнички доследније су приповетке Немировича-Данченка из народног и војног живота, објављене у засебним збиркама: „Неопажени јунаци” (1889), „Божићне приче” (1890) итд.; истинољубиви су и искрени. Његове песме, спектакуларне по текстури, објављене су засебно у Санкт Петербургу (1882. и 1902.). Многа дела Немировича-Данченка преведена су на разне европске језике. „Изабране песме“ Немировича-Данченка објавио је Московски комитет за писменост (1895) за јавно читање. Године 1911. Просветитељско партнерство је преузело објављивање дела Немировича-Данченка (објављено је 16 томова). Неки од његових радова дати су као додатак часопису „Природа и људи“. Василиј Иванович је путовао много година. Током руско-турског, руско-јапанског и Првог светског рата радио је као ратни дописник. Одликован Георгијевским крстом за лично учешће у биткама код Плевне. Емигрирао 1921. Умро у Чехословачкој.